Šperploča se može pohvaliti odličnom snagom držanja šrafova{0}}, velikom čvrstoćom i karakterizira je čvrstoća, apsorpcija zvuka i toplinska izolacija. Takođe ima nizak sadržaj vlage (između 10% i 13%), lak je za obradu i ima najširi spektar primene.
Šperploča je stabilnija od punog drveta, ali je osjetljiva na oštećenja od vlage. Zbog toga treba izbjegavati njegovu upotrebu u kuhinjama i kupatilima tokom izgradnje.
Metode obrade šperploče uključuju mašinsko spajanje i ručno spajanje. Ručno spajanje uključuje ručno umetanje drvenih traka u šperploču. Drvene trake doživljavaju manju tlačnu silu, što rezultira neravnomjernim spajanjem, velikim prazninama i lošom snagom držanja noktiju-. Ne može se rezati i pogodan je samo za određene pod{4}}projekte u dekoraciji, kao što je podloga za podove od punog drveta. Mašinsko spajanje, s druge strane, doživljava veću tlačnu silu, što rezultira minimalnim prazninama, glatkim spajanjem, ravnomjernom nosivošću-opterećenja i kompaktnom strukturom koja je manje sklona deformacijama tokom-dugotrajne upotrebe.
Zbog razlika u materijalu, kvalitet varira. Na osnovu kvaliteta materijala i teksture površinskog furnira šperploča je klasifikovana u "vrhunski", "prvi razred" i "kvalifikovani". Neke kompanije označavaju svoje ploče kao Grade A, Double A ili Triple A, ali to je samo poslovna praksa i nije u skladu sa nacionalnim standardima; takvo označavanje više nije dozvoljeno na tržištu.
Postoje mnoge vrste drveta koje se koriste za šperploču, kao što su topola, breza, bor i paulovnija. Među njima, topola i breza se smatraju najboljima, jer su guste, ni premekane ni pretvrde, imaju jaku snagu držanja noktiju-i ne deformišu se lako. Paulovnija je, s druge strane, vrlo lagana i mekana, upija mnogo vlage, slabo drži nokte-i teško se suši. Ploče napravljene od paulovnije su sklone pucanju i savijanju kada vlaga ispari tokom upotrebe. Bor, pošto je tvrd, teško se pritiska, ima lošu strukturu spajanja, slabu snagu držanja noktiju- i visok koeficijent deformacije.